Модернизация vs. война. Человек на Балканах накануне и во время Балканских войн (1912-1913) - Рашид Рашатович Субаев

221

Фејк О., Гоблач Д. Хајдучија у Подрињу у XIX и почетком XX века// Годишњак Историјског архива. Шабац, 1976. Бр. 3; Љушић Р. Хајдучија у Ужичком крају у време владавине кнеза Милоша и кнеза Михаила// Ужички зборник. Ужице, 1985. Бр. 14; Марјановић В. Иван Бабејић — последњи горски цар Хомоља: хајдучија у Хомољу и Звижду. Кучево, 2000; Ђенић М. Злочини у име правде: златиборска хајдучија. Чајетина, 2005; Антонијевић М. Хајдуци Хомоља: монографија о хомољској хајдучији. Петровац на Млави, 2006; Милосављевић О. Хајдучија у Ужичком округу у време друге владавине кнеза Милоша // Историјска баштина. Ужице, 2010. Бр. 19. С. 17–25; Милосављевић О., Хајдучија у Чачанском округу средином 19. века// Зборник радова Народног музеја. Чачак, 2009. Књ. 39. С. 117–148.

222

Perović L. Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX–XXI). Beograd, 2006. S. 387–420.

223

В то же время следствием этой неготовности к ускоренной европеизации можно считать и создание идеологии партии радикалов — самого мощного политического движения независимой Сербии (подробнее см.: Шемякин А.Л. Идеология Николы Пашича. Формирование и эволюция (1868–1891). М., 1998).

224

Rosen G. Die Balkan-Heiduken: Ein Beitrag zur Inneren Geschichte des Slawentums. (Nachdruck von 1876 mit Einern Vorwort von B. Valtchev). Berlin, 2009. Некоторые авторы прослеживают влияние эпической традиции хайдуков на менталитет и повседневное поведение населения Западных Балкан вплоть до настоящего времени (см., например: Žanjić I., Prevarena povijest: Guslarska estrada, kult hajduka i rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, 1990–1995. godine. Zagreb, 1998.).

225

Это было единственной отдушиной против «классического» стиля поведения «великих» государств по отношению к «малым», что спустя полвека проницательно констатировал Стэнли Кубрик: «The great nations have always acted like gangsters, and the small nations like prostitutes». Guardian (London). June, 5. 1963.

226

Цвиjuh J. Анексија Боене и Херцеговине и српски проблем. Београд, 1908. С. 62.

227

Нешковић Б. Истина о Солунском процесу. Београд, 1953. С. 202.

228

Dakin D. The Greek struggle in Macedonia. 1897–1913. Thessaloniki, 1993; Тимофеев А.Ю. Крест, кинжал и книга. Старая Сербия в политике Белграда. 1878–1912. СПб., 2007.

229

Tpбuћ B. Мемоари. Књ. I. Београд, 1996. С. 33; Симић С. Српска револуционарна организација. Комитско четовање у Старој Србији и Македонији. 1903–1912. Београд, 1998. С. 66; Краков С. Пламен четништва, Београд, 1990. С. 88–89.

230

Надобности в частях, которые будут беспокоить неприятельский тыл, практически не было до того, как в XVIII в. появилась «магазинная система» снабжения армии, т. е. тыл в современном понимании этого термина.

231

Laqueur W. Guerrilla warfare: historical and critical study. New Brunswick (New Jersey), 1997. P. 101–102.

232

Белић В. Ратови српског народа у XIX в. Београд, 193. С. 6–15.

233

«Четник» — сербское обозначение воина-партизана. Четники обязательно объединялись в отряды — «четы». Во главе четы стоял «воевода». Перемещение четы в горах и боевое взаимодействие с противником называлось «четование» (аналог рейда, но в отличие от него заданием был не маршрут, а район постоянного действия). Для координации деятельности чет в отдельном районе образовывался «Горный штаб», который поддерживал связь с центральной организацией.

234

Эту книгу написал обрусевший серб, ставший в молодости прототипом лермонтовского «Фаталиста», полковник русской службы Иван Вуич, профессор кафедры стратегии, военной истории и тактики Николаевской Императорской военной академии (см.: Вуич И., Записки малой войны. СПб., 1850).

235

Правила о четничкой войни. Протолмачio изъ польскога са некимъ променама, изметцима и додатцима Матiя Банъ. Београд, 1848; Начела четовања. Написао Дон Сантијаго Паскуал и Рубијо, бив. официр у штабу ђен. Мине. С немачког превео Драгашевић — официр и професор. Београд, 1868.

236

Ивановић Jb. Четовање или четничко ратовање. Београд, 1868.

237

Хаџи-Васиљевић J. Споменица Друштва св. Саве 1886–1936. Београд, 1936. С. 60–63; Народна библиотека Србије. Збирка Ј. Хаци-Васиљевића. Ратна архива М. Милојевића. Писма 1–331 (1876–1889); Мартиновић Д. Портрети. Т. 11. Цетиње, 1987. С. 33–61.

238

Дедијер В. Сарајево 1914. Београд, 1966. С. 63–65, 72.

239

Вучетић Б. Српска револуционарна организација у Османском царству на почетку XX века// Историјски часопис. 2006. Бр. 1. С. 359–374; Пејић П. Четнички покрет у краљевини Србији 1903–1918. Крагујевац, 2007. С. 73–108; Тимофеев А.Ю. Крест, кинжал и книга… С. 140–148.

240

Мартинов Е.И. Срби у рату са царем Фердинандом. Београд, 1913. С. 44.

241

Поповић Ч. Четничка школа у Прокушьу // Нова Европа. Књ. IX (1927). Бр. 10–11. С. 323–327; Тимофеев А.Ю. Крест, кинжал и книга… С. МО–162.

242

Дедијер В. Сарајево 1914. С. 903.

243

Sarajevskij atentat. Pisma i saopštenja. Priredio V. Bogićević. S. 26, 88, 90, 92, 93,95, 115, 120.

244

Дедијер В. Сарајево 1914. С. 318.

245

Там же. С. 694.

246

Живановић М. Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте. Београд, 1955. С. 602.

247

Трбич В. — гражданин Австро-Венгрии, без воинского звания, окончил в 1902–1903 г. богословское училище в Карее (Св. Афон), с тех пор занимался организацией сербского четнического движения в Македонии. В 1912 г. В. Трбич в возрасте 31 года был командиром Горного штаба в Македонии. За 15 лет, проведенных в Македонии, он оброс обилием родственных, кумовских и дружеских связей, выучил местные языки. На полученные из Сербии деньги (и с помощью неформальной силовой поддержки четнической организации) Трбич сумел обзавестись семьей и завел обширное хозяйство.

248

Трбић В. Мемоари. Књ. 1. Београд, 1996. С. 280–284.

249

Реально в то время речь шла об организационной сети, большинство же четников (из состава т. н. сельских отрядов четников) находились по домам, с